U početku takve akcije to deluje i simpatično, jer na neki način politička opcija koja forsira lepljenje istih pokušava da pokaže neku svoju dominaciju, želju za pobedom, snagu i organizovanost. Ipak, sve ima svoju meru, pa se takve akcije s vremenom pretvore u apsolutno kontraproduktivne aktivnosti po opciju koja ih sprovodi.
Prvi sa ovakvom akciju krenuli su tzv. studenti lepeći besomučno gde god da su stigli nalepnice „Studenti pobeđuju“ i još neke koje su imale uvredljiv sadržaj prema Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Kad su njihovi aktivisti počeli da šire klipove kako imaju na stotine hiljada tih nalepnica i da ne postoji mogućnost da se odlepe koliko oni mogu da zalepe, jasno mi je bilo da će se ući u preterivanje i da će ovakve akcija doživeti krah.
On je već danas vidljiv, jer aktivisti na terenu gotovo da ne postoje, a nalepnice uglavnom lepe usamljeni entuzijasti ili maloletni klinci kojima se pruži nekakav džeparac i kupi piće u nekom kafiću kako bi oni zalepili nalepnice koje njihovi „poslodavci“ ne smeju da lepe. Vlast je takođe adekvatno odgovorila na akciju, pa je i ona ozbiljno i organizovano prelepljivala „studentske“ nalepnice. Ipak, posle nekoliko meseci ovakvih akcija, one su apsolutno izgubile smisao i običnom narodu se gade iz mnogo razloga.
Najpre, uništavati saobraćajne znakove je ludilo samo po sebi. Lepiti nalepnicu na saobraćajni znak i dovoditi bezbednost saobraćaja u ozbiljan problem, ozbiljan je poremećaj kod onih koji to čine.
Svako ko sprejom ili nalepnicom devastira saobraćajni znak zaslužuje da bude ozbiljno prekršajno, pa čak i krivično gonjen i da se kazni najstrožom mogućom sankcijom. Takođe, oni koji uništavaju ulaze u zgradama, kao i liftove, ako se uhvate na delu, a kamere postoje u velikom broju ulaza, takođe zaslužuje prekršajnu prijavu.
Čak bih uveo dodatno i obavezu da noktima ogule ono što su zalepili. Pričao sam s ljudima koji rade u komunalnim službama i jedan od najtežih poslova im je skidanje nalepnica s bandera ili saobraćajnih znakova, posebno kad su vrućine, jer nalepnica se dobro zapeče, a smrad od lepka i svega drugog je nepodnošljiv. Mora da se istakne i činjenica da se sa svake bandere ili znaka skida farba, pa čak i kad skinete nalepnicu, morate da uložite dodatni novac kako biste doveli u red ono što je uništeno.
Sve to zahteva ozbiljno izdvajanje sredstava poreskih obveznika. Otuda, kazne za ovakva nedela moraju da se pooštre, jer to je očito jedini način da se bezumni likovi urazume. Kad se dobro opale po džepu, pa kad im možda uvedeš i neki rad u društveno korisne svrhe ukoliko ne mogu da plate kaznu, ubeđen sam da će prekinuti s takvim glupavim aktivnostima.
Da se razumemo, nisam protivnik lepljenja nalepnica, ali sam protivnik da se to radi tamo gde im nije mesto, a svakako da bandere, saobraćajni znaci, ulazi, liftovi u stambenim zgradama i njima slične javne površine za koje plaćamo ozbiljno održavanje nisu mesta gde se to čini.
Viđao sam čak da su neki bezumnici lepili nalepnice i po spomenicima, što je poseban idiotizam za koji bih uveo drakonske kazne. Na kraju krajeva, sve to predstavlja ruglo za jedan grad i jako loše nas predstavlja u očima stranih turista. Otuda s moje strane ide apel prema državi da pooštri sankcionisanje ovakvih svinjarija, a političkim aktivistima, posebno lažnim studentima, da se unormale i da ne čine dalje ovakve svinjarije.